Srpska istorija se simbolično završila, tačnije — iscrpela, dvanaestog marta dve hil?ade treće godine, na dan kada je — posle serije generalnih proba i pokušaja, koji su mesecima uvežbavani pred očima (i uz blagoslov) takozvanih bezbednosnih službi i čitave javnosti — ritualno pogubl?en Zoran ?inđić, ličnost kojoj je samo malo nedostajalo da savlada dvestagodišnju inerciju i da — kao što je to mnogo pre njega u Rusiji učinio Petar Veliki — otvori prozor, ne u Evropu, nego u realnost, da savlada otpor polufeudalnih, parazitskih elita i da Srbe — sumornu koloniju višećelijskih organizama — usmeri ka stvaranju zajednice slobodnih l?udi — nacije. Život u Srbiji je, istina, i posle tog datuma nastavio da teče, ali čisto biološki, na način na koji nokti i kosa rastu posle smrti, u obliku matematičkog skupa individua koje svoj smisao pronalaze iskl?učivo u recikliranju prošlosti i koje na okupu održavaju opskurni kultovi tenisera i lošeg piva.
Svetislav Basara
Vrlo dobro
