Bernardijeva soba nije samo roman kao događajnost, već priča koja je pronašla i autora i čitaoce, i vozi nas i vozi u čudesnoj naizmeničnosti uzlaznih i silaznih lukova na Jadranskoj magistrali. Ispresecanost putanja fenikscrvene bube i tamnog mercedesa, u tamnoljubičasto more, u veliki hladni Okean. Roman koji je kantata raspričava se kao muzika - i na planu doživljaja. Reč je o prozno-poetskom melanžu, pripovesti i refleksijama, muzici i slikama, alhemijskim pretapanjima događaja, razmišljanja, boja i oblika, nameštaja, sobe, grada i okeana. Naracija nije linearna, nego isprekidana, muzikalna, ponavljajuća, dijalektička; ne putanja, nego mnoštvo skretanja i susretanja ... Novi roman Slobodana Tišme pojavljuje se kao netipična proza, kao pasivni otpor i rezignacija, kao remećenje klasične naracije (sistema u kojem živimo) i prepuštanje alhemiji zgušnjavanja doživljaja i događaja. Slojevi radnje su slojevi zanosa koji želi da bude neprekidna afirmacija, dijalektička afirmacija, ,,Da ali Ne! Ne, ali Da! Uvek Da, ali sa zadrškom“. Stoga je priča=doživljaj ovog romana ona kućica koju nosi svaki/a umetnik/ca. Bernardijeva soba je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih. (Maja Solar)
Vrlo dobro
