Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Dobrila i Gojko i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive. Jedna soba, kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. Dobrila i Gojko primaju švajcarsku penziju, ne rade ništa, ni Mate ne radi ništa, u Bazelu je završio srednju školu, nije želeo da se odvaja od roditelja, nije bilo razloga, tek je napunio trideset godina…
Priča o ovoj prosečnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici zapravo je duhovit uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila. Otac porodice promenio je u Švajcarskoj ime u Fric i tako su ovi Valjarevićevi povratnici, često sa crnim humorom i ironijom, prihvatili nove navike, nove prijatelje i nove okolnosti koje su po dolasku u domovinu zatekli. U Beogradu će se u jeku pandemije korone družiti sa Kinezom Lijem i njegovom porodicom, jednim malim detetom, profesorom filozofije u penziji, komšinicom frizerkom i mnogim pitoresknim likovima koji ovu prvoklasnu urbanu prozu obogaćuju svojim zgodama i dijalozima. Dok „ne rade ništa“ u svom stančiću na Konjarniku, njihovi brojni komentari na aktuelne događaje, političke prilike i odnose sa susedima u regionu poprimaju odlike groteske i gorke istine o apsurdima koji ispunjavaju naš svakodnevni život.
„Majstor neizgovorenog, svega onog što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila, Valjarević je pisac koji ’kopa’ po našoj podsvesti i, koristeći svedeni jezik svakodnevice, progovara o suštinskim stvarima.“
– Vladimir Arsenić
Vrlo dobro
