Pripovetke Jovana Radulovića mogle bi se, po mnogo
čemu, nasloviti onako kako se to činilo pre stotinak godina:
Ispod Dinare, Sa Krke i Cetine, Iz Dalmatinske Zagore;
one su strogo lokalizovane, i, takođe, u njima se
nastoji na etnografskoj i istorijskoj određenosti. Međutim,
Radulovićeva knjiga koja se sada našla u izdanju Savremenika
SKZ zove se Golubnjača, i ovaj naslov već je
dobra prilika za upozorenje zašto se knjige više ne mogu
onako starinski naslovljavati. Reč golubnjača postavljena
je u knjizi tako da se mora shvatiti kao jedno od njenih
smisaonih žarišta, samo, to žarište se nikako ne može jednosmerno
odrediti, nego se, naprotiv, ukazuje kao zbunjujuća
složenica, kao predstava natopljena dvosmislenošću.
Zadržaćemo se, za početak, na nekim od značenja ove
reči u Radulovićevoj knjizi pripovedaka. Golubnjača je
naslov koji je celoj knjizi podarila jedna od pripovedaka,
time obezbeđujući sebi povlašćen položaj. U ovoj pripoveci
objašnjena je i naša reč: Golubnjača je, naime, jedna od
podinarskih jama bezdan ki u čijem se nedohvatu od pamtiveka
gnezde golubovi, ali u koju su bacani, gluvi i slijepi
psi, iznemogli konji i magarci; jama je, povrh svega, gutala
i predmete ili bi ća bačene iz osvete, a u poslednjem ratu nad
njom su ustaše vršile svoj strašni posao; posle toga, u nju ...
Vrlo dobro
