U noći između 24. i 25. marta 1945. grofica Margit fon Baćanji priredila je u svom zamku Rehnic u Burgenlandu gozbu za komšije, velikodostojnike lokalne Nacionalsocijalističke partije, SS oficire – od kojih je jedan bio njen ljubavnik – a i za nekolicinu dobrih strelaca iz redova nacista. Vrhunac te noći pijanstva i razvrata bio je masakr nad 180 Jevreja na prinudnom radu. Svi su pobijeni te noći, osim dvojice koji su bili zaduženi za kopanje grobnice. Oni su ubijeni sutradan.
U Austriji se o ovom događaju ćutalo decenijama, tragovi zločina su uklonjeni, masovne grobnice nikada nisu pronađene. Protiv tog ćutanja ustaje Elfride Jelinek u ovom komadu, ćutanja koje izjeda tkivo nacije i koje nikakvo dobro ne može da donese. Jelinekova insistira na razgovoru, na tome da o sopstvenim zločinima moramo govoriti da bismo jednog dana mogli da se pomirimo sa samima sobom i svojom prošlošću.
Vrlo dobro
