Mi smo svi bili u dvoru kod mog dida na Šolti. Dida i barba Tonino su skupa čitali novine i sipnili si po bićerin travarice. Tata je sa kacavidom razvidavao staru peglu. Mama je u dobokom pijatu čistila riži. Ja sam na podu vozikao zeleni kamijoncin. Dida je dignijo bićerin uzrak i rekao je: „Za našeg Radu!“ Barba Tonino je sa njim se kucnijo i rekao je: „Za Radu!“ Dida je otpijo guc i
nakeserijo se: „Čoviče, kako je skašija onog ustašu! Ka u najboljim danima!“ Barba Tonino se keserijo: „Opasan je naš Rade! Sad se lipo vidi da se sa nama komunistima ne triba zajebavat!“ Mama i tata su kolutačili sa očima. Onda sam
ja pitao: „A ko je Rade?“
Moj dida je mene pogledao i rekao je: „Rade je, unukiću, narodni heroj Rade Končar! Sinoć mu je neki ustaški krelac iša srušit spomenik na Bačvicama i onda mu je Rade pa na nogu i spešta je! I sad je ustaša na operaciji u hitnoj! Bude li sriće, možda će mu nogu akupuntirat!“ Barba Tonino se keserijo: „E,
nema sa Radom zajebancije!“ Dida je rekao: „Ma kakvi, čoviče, junak ostaje junak! Komunista od glave do pete!“ Barba Tonino je rekao: „Samo za ovi čin otpora mirita da mu se digne spomenik!“ Onda je moj tata uletijo: „Ali to i je spomenik!“ Barba Tonino je rekao: „Dobro, onda triba spomeniku dignit spomenik!“ Dida je rekao: „To bi bilo prva liga! I da lipo piše – spomenik spomeniku Radi Končaru koji je pružio herojski otpor napadima ustaških krvoloka!“ - Robi K.
Novo
