Može se, u prvi mah, neobičnom učiniti tvrdnja kako su Široka vrata najautobiografskiji od svih romana Aleksandra Tišme s obzirom na to da se sa njegovim junakom rastajemo kao sa vrlo mladim čovekom koji će, odlukom vojnog suda, biti streljan za nedelju dana. A Tišmu je tek očekivao dug život i, što je valjda još važnije, pisanje. Pažljiv čitalac Tišmine memoarske proze te romana Široka vrata lako će, u Tišminim opisima ljudi i događaja koje i jedna i druga proza obuhvataju, pronaći brojne sličnosti između doživljaja pisca i doživljaja romanesknog junaka, kako u zbivanjima tako i u nekim likovima. On se na više mesta, posebno u svojoj putopisnoj prozi, poigrava sa pretpostavkom šta bi bilo da je bilo, tačnije da je u nekom životnom trenutku doneo nekakve druge i drukčije odluke. Roman Široka vrata krije još jedan paradoks: to je mladalački roman starog pisca. Tišma ga je započeo rano, ali nikada nije bivao zadovoljan onim što je napisao. Okončao ga je tek pri kraju života i stvaranja. Možda u času kada se o onome mogućem a neostvarenom, što je moglo biti a nije, sa razlogom više razmišlja. Ali i sa surovom neminovnošću: ranije smo uspešno izbegavali smrt ali nas ona ipak, na kraju, pouzdano sačeka.
Radoslav Petković
Vrlo dobro
