Bio jednom jedan čovek koji se zvao Albin, i živeo je u Berlinu, u Nemačkoj. Bio je bogat, ugledan i srećan; jednog dana je ostavio ženu zbog mlade ljubavnice; voleo je; nije bio voljen; i život mu se ružno okončao.
To je čitava priča, i mogli bismo da ostanemo na tome kad ne bi bilo koristi i uživanja u samom pričanju; na nadgrobnoj ploči ima dovoljno mesta za, mahovinom skrivenu, sažetu verziju ljudskog života, ali su detalji uvek dobrodošli.
Desilo se tako da je Albinu jedne noći sinula čudesna ideja. Istina, nije bila sasvim njegova, jer je izazvana rečenicom iz Konrada (ne slavnog Poljaka, već Udo Konrada koji je napisao Uspomene zaboravnog čoveka, i ono drugo, o starom mađioničaru koji na oproštajnoj predstavi tajanstveno uklanja samog sebe)...
Vrlo dobro
