Najdrevniji Bogo-čovek koga čovečanstvo pamti, Zaratustra, poslužio je Ničeu da stvori najharizmatičniju mitsku figuru u poslednjih 150 godina, proroka u koga je utkao emotivne krike i duhovne ponore svoje duše, najavljujući potrese XX veka lavinom mračne i duboke bujice jezika.
Buntovnik Osho vek kasnije, uranjajući u neobuzdane vizije Ničea, pronalazi u Zaratustri ogledalo svoje neobuzdane prirode u borbi sa licemerjem svoga vremena, suprotstavljajući joj ekstazu slavljeničke gozbe novog doba, koju su ova dva velikana najavljivala u svojim delima.
“UVOD
Zaratustra se sigurno smeje negde u nepreglednoj večnosti. On je bio
prosvetljeni učitelj rane ljudske istorije, a ako je suditi po malobrojnim
zapisima koji su do danas ostali o njemu, i jedan vrlo buntovan i čudesan
tip. No, u svakom slučaju, pobedio je smrt i vratio se, ako ne u biološki,
ono u književni život, to sigurno.
Život imitira umetnost ili možda ipak umetnost imitira život? Bhagvan Sri
Radžniš je odmah prepoznao genij Fridriha Ničea čim je u mladosti
naleteo na Tako je govorio Zaratustra. On ne samo da je prepoznao
briljantnost Zaratustrinog tvorca, već je i sama knjiga ličila na njegov život.
Bhagvan je transcendirao ljudski um kada je 21. marta 1953. godine
doživeo prosvetljenje. Ošo je Zaratustra našeg vremena.”
Vrlo dobro
