Daroviti erudita i znalac medijevalista, posebno cenjen zbog svojih studija o merovinškom dobu, Fedotov će i godine 1917. uporno nastojati da evropsko duhovno nasleđe izmeri po principu upravo hrišćanskih vrednosti, o čemu, između ostalog, govore osnivanje društva Hristos i sloboda i rani sukob sa "evroazijcima" u buri zbivanja uoči velikog svetskog rata. Nesvakidašnja duhovna radoznalost budi u njemu simpatije za D. Ibaruri-Pasionariju i odbojnost prema fašističkim zlodelima, ali će ga kovitlac iste bure voditi i na puteve drugačijih nesporazuma. Jedno je ipak nesumnjivo – dobro je video suštinsku prirodu totalitarizma, bilo da se radilo o komunizmu ili o nacizmu. Ono što njegovoj misli obezbeđuje trajanje sigurno je takva vizija, takvo viđenje sveta, istorije i ljudske sudbine. Kao i Berđajev, uočavao je apsolutni etatizam i pogubni utopizam "evroazijaca" svestan da mit o savršenstvu ljudske zajednice obavezno završava kao apoteoza despotije, ma kako se ona formalno zvala. Uočio je, takođe, da će se duhovni idejni monizam njegovih oponenata završiti kao i marksistički jer, na primer – to je tema i ovih njegovih razmišljanja – država ne može biti u funkciji Crkve, a tu je ona stara zabluda srednjovekovnih teokratija, jednako kao i modernih teorija o društvu.
Vrlo dobro
