Knjiga italijanskog filozofa gramšijanske marksističke usmerenosti Dijega Fuzara važan je doprinos borbi za slobodu mišljenja, govora i zastupanja drugačijeg stava od društveno vladajućeg. Onaj ko razmišlja, taj je nekonformista koji ne strahuje od toga da bude u manjini. Najlepši i najmoćniji glasovi ne pevaju u horu nego su svojstva solista. Retki su tako upečatljivi primeri koji pokazuju istinitost ove rečenice kao što je knjiga Misliti drugačije. U čitavom delu autor spori vladajuće vrednosti i norme koje neoliberalni poredak nameće kao samorazumljive atomizovanom globalnom društvu. No, u svom obračunu s potrošačkom kulturom, „profitnom desnicom“ i neoliberalizmom, on ne štedi ni „kulturalnu levicu“, intelektualce i novinare, gramšijevskim rečnikom „funkcionere nadgradnje“, pokazujući da su i oni umnogome doprineli stvaranju jednog politički korektnog diskursa koji sputava kritiku kao conditio sine qua non društvenog razvoja. Upravo zbog toga što je postojeće banalno i samorazumljivo najčešće je pošteđeno kritike, a time je zaprečen razvoj ličnosti i društva.
Vrlo dobro
