U ovoj knjizi, koja neodoljivo podseća na onu pod naslovom Apologia Sokratis, čitaocu na uvid stavljamo književnu paskvilu koja je pokrenula lavinu i hajku na Brodskog, njegovo pismo uredniku novina Večernji Lenjingrad, zapisnik sa suđenja koji je sačinila Frida Vigdorova, neka od reagovanja savremenika, njegovo pismo Brežnjevu na dan kad je morao da emigrira i poeziju koja je, u stvari, oduvek i bila njegovo glavno uporište, pribežište i duhovna spona sa ruskim jezikom. Zapisnik Fride Vigdorove postao je jedan od prvih samizdata koji su se tada u Rusiji upravo pojavljivali i silno širili. Suđenje je pročitalo na hiljade ljudi u zemlji, a stenogram se nekako prelio i preko granica i zapljusnuo Zapad. Upravo je taj stenogram i preokrenuo sudbinu Josifa Brodskog. Brodski je, kako to sâm često podvlači, imao sreće u nesreći. Bio je proteran u duhovni raj – u maternji ruski jezik! Pridružio se pesnicima srebrnog veka ruske poezije i pomogao Anatoliju Streljanom da zaključi: Ako išta pred Bogom može opravdati dvadeseti vek – onda je to ruska poezija.
Novo
