A njihovo je prijateljstvo počelo još u vrtiću, i to ovako:
Goran je - i tada, a i sada zvani Gogo - na vrtićkom radijatoru pronašao čekić koji su zaboravili majstori i u njemu ugledao svoju bogomdanu priliku da konačno privuče pažnju uobraženih ribica iz vrtićkog akvarija. Žuti ga je, s prstom u nosu i sretnim osmijehom ispod nosa, gledao kako nevješto, ali predano mlati po staklu. Samu su buku ribe - gluhe poput riba - ignorirale. Vibracije što su se sa stakla prenosile na vodu već su ih zaintrigirale, dok im je labavu pozornost nesumnjivo privukao trenutak u kojem je staklo akvarija prslo i zelena se voda zajedno s njihovim blesavim tucetom našla na tapisonu. Možda su još načas sanjale da su lososi, a onda su se počele gušiti.
Vrtićke su tete, dakako, dojurile čas prekasno i propisno usplahirene. Jedna je hitro počela skupljati ljigave, praćakave ribe s tapisona, trpajući ih u priručnu kahlicu, dok je druga, starija, prvo pregledala oba dječačića ne bi li se uvjerila da su čitavi, a onda ih strogo uhvatila za ramena, zagledala im se u oči i upitala:
- Onda? Gogo? Žuti? Tko je to učinio?
Gogo je, promočen do kože i svejednako držeći u maloj šaci čekić s kojega je kapalo, istog časa upro kažiprstom u Žutoga i dreknuo:
- Zuti!
Žutoga je to toliko smelo da nije odgovorio ništa. Zapravo, i smelo ga je i uzbudilo. Jesam li ja stvarno razbio akvarij, upitao se premda je čitavom događaju nazočio, jesam li zaista ja bio taj koji je učinio nešto tako neobično i uzbudljivo? Dok je tako razmišljao, s prstom u nosu, a zatravljen čudesnošću događaja i svoje uloge u njemu, već je bio kažnjen: poslan u kut dok je starija teta telefonirala njegovoj mami.
Vrlo dobro
