Kolakovski, naslovivši svoj esej lukavo, želi da kaže: Isus je smešan onima koji su izgubili osecanje za humor ili distancu prema sebi i svom mišljenju. Oni koji su poverovali (upravo: poverovali), da smo – zajedno s prosvecenošcu – otkrili zlatnu žilu sigurnog spokojstva i sudbinu sveta ili da ce nas ona voditi u zemlju racionalne utopije, koja podmiruje sve naše potrebe i prohteve. S tim što Kolakovski ne demonizuje svet naše savremenosti – mnoge stvari uspeli samo da dovedemo u red i ispravimo, živimo bolje (istina samo u Evropi i Sjedinjenim Americkim Državama), dok se ostatak sveta gubi. Pre svega išcezava osecanje za moral: po nama, zlo nema izvor u pojedincu, vec u institucijama. Poje- dinacno osecanje krivice nije povezano s grehom, pre je bolest, problem, sa kojim se odlazi psihoanaliticaru, a ne moli se Bog za oproštaj i pokajanje. Isus je smešan, jer opterecuje coveka, a ne strukture i institucije, nalaže potragu za zlom u sebi. Odbacijuci tu poruku – sami postajemo smešni.
Vrlo dobro
