Proču se, ubrzo, i da su svi iz Donje Čemernice bačeni u jamu, u nekoliko jama, jer je bilo jama koliko i priča, i da je šumar Rifat preživeo. Jedna čobanica, Srpkinja, u svakoj priči imala je drugačije ime, čula ga kako ječi u jami, spustila mu uže, izvukla ga nekako, sakrila ga u neku pećinu, tu ga, u potaji, hranila i pojila. Otišao je nekud, niko ne zna gde.
...Moj Hanibal je rođen u Donjoj Čemernici, ali on niti je musliman niti je pravoslavac, on je pas, samo pas, i pametniji je od svih vas.
...Majke, očevi, bake i dedovi izgubljenih jedinaca vešali su crne barjake na kuće, a na kućna vrata dovlačili trnje. Poštovan je strašni običaj da se, trnjem na kućnom pragu, objavi da je nestao sin jedinac i da će, i te porodice i kuće, da nestane.
Hromi fotoreporter Veljko Vujović, kome je nadimak Ćopavi Isus, kamerom i perom svedoči o smrti Jugoslavije, o starim i novim mržnjama, novim zločinima i zločincima. U novom romanu Vuka Draškovića pojedini opisi građanskog rata 90-ih godina prošlog veka, Beograda u vreme talasa demonstracija, Veljkovog zavičaja i porodice u Hercegovini, zakulisnih igara iza kojih se kriju nedodirljivi bogovi rata – spadaju u antologijske stranice novije srpske proze.
„Ovako književno uverljivog i potresnog antiratnog romana nema u novijoj srpskoj književnosti. Dve decenije od rata devedesetih pojavljuje se prvi roman ni na čijoj strani u nacionalnom i ideološkom smislu, drama jedinke koja poprima razmere antičke tragedije.“ Ljiljana Šop
Vrlo dobro
