Zbignjev Herbert je jedan je od trojice najvećih poljskih pesnika XX veka. Međutim, nije ništa manje značajan ni kao esejista, autor triju esejističkih knjiga, Varvarin u vrtu (1962), Mrtva priroda sa đemom (1993) i Lavirint nad morem (2000), od kojih je najpoznatija i najprevođenija prva. Bila je to "knjiga na koju se čekalo". U Poljskoj, a bogme i u Evropi. Ili, kako kaže drugi veliki esejista, Zbignjev Bjenjkovski: Herbert je za razliku od drugih imao hrabrosti da napiše dugoočekivanu knjigu. Ali, šta u ovom slučaju znači hrabrost? Pisati u drugoj polovini XX veka o likovnoj umetnosti, velikoj i mnogima dobro znanoj, a da nisi poznati istoričar umetnosti. Ili o istoriji u doba antike, renesanse, XX veka. O mitologiji, o religiji, a da nisi ni pravi istoričar. Herbert je takvu knjigu napisao, jer nije patio od ambicija da mora da napiše nešto izuzetno, dotle nepoznato, da čini nekakva senzacionalna otkrića u toj oblasti, da zasenjuje erudicijom. Ništa od toga. Tradicija i odnos prema tradiciji spada u Herbertove najomiljenije teme.
Kao novo
