Ljudmila Ulicka piše o ženama, no njezin rukopis ne pripada onom maglovitom pojmu žensko pismo koji je u sebe upisao mnoga značenja, od borbeno feminističkoga do pasivno tradicionalističkoga pogleda na ženstvo. Jedna od najboljih ruskih prozaistica prekoračuje sve te odrednice. I ne opterećuje se njima! (Mirjana Jurišić, Večernji list)
Sjela je na krevet. Krevet je zaškripao. Robert Viktorovič se okrenuo. Iz goleme Sonjine spavacice virila je mala svijetla glava na kratkom vratu. Cura se obliznu, nasmiješi, povuče spavaćicu za rukave, i ona lagano spuznu kroz prorez. Pomaknuvši nogu zbacila je na pod pokrivač, ustala, i golema spavaćica lako je kliznula dolje. Kratkim dječjim stopalima otrčala je po hladnom obojanom podu k Robertu Viktoroviču, uzela mu iz ruku konačno pronađeni svitak i, kao da ga je zamijenila sobom, našla se u rukama Roberta Viktoroviča.
Vrlo dobro
