Tanja Stupar Trifunović ispričala je univerzalnu priču, koja se događa svuda i uvek. Imamo rat koji se sliva u svakodnevni život ljudi. Vojsku, zločince, žrtve. Prvo se naslućuje, potom se osećaju prvi znaci njegovog prisustva, da bi probio branu i umarširao u svet junaka, rušeći tok uobičajenog života i dajući mu novu, fatalnu dinamiku. I prirodu koja živi bez reči, vetar koji nastanjuje zgarišta spaljenih kuća, i nije ga briga hoće li ih neko ponovo nastaniti. Roman govori o nemogućem povratku: jednom napušten dom ne može biti isti kada se u njega opet vratimo, jer mi koji mu se vraćamo nismo isti.
Stupar Trifunović opisuje netipične uslove odrastanja, koji su inače burni jer uvode u svet odraslih, a kako primećuje Isidora Đolović, „bavi se i pitanjem priče kao svedočanstva, sredstva samoanalize i upoznavanja sopstvene, a uzimanja otiska duše kolektiva, kroz borbu odbojnosti i osećaja pripadnosti koja traje u ličnosti još dugo pošto su utihnuli zvuci rata“. Potpuni prestanak rata u nama i izvan nas samih nastupiće jedino kada se pomirimo sa tim da neće prestati.
Vrlo dobro
