Psihopatak

Život je posao, stoji na jednoj margini knjige Vojislava Despotova koja se u novom izdanju vraća, po svoj prilici ne autorovom voljom, svom prvobitnom nazivu Psihopatak (Lom, Beograd, 2001). Pod ovim nazivom pisani su delovi koji je sačinjavaju pre dvadeset godina u tada nezaobilaznom zagrebačkom Oku, da bi kasnije bili prikupljeni, i prikrpljeni na jednom mestu kao, navodno roman, Mrtvo mišljenje (1989). Patologija psihe i naracije, te ovaj loše okovani patak, to zaista dopušta da se naslovom menja slika čitave knjige, ali je mrtvo mišljenje upravo njena skrivena suština i to nije trebalo dirati. Veliki arheograf, kako bi to nazvao Mišel Fuko, probudio se u Vojislavu Despotovu da nam ovim postliterarnim pabircima pravo u lice hitne onu istinu koja ne može sama po sebi da osvane u jeziku. Za bljesak istine potrebni su društveni uslovi i otvorenost diskursa, zato je čudo od proze Vojislava Despotova ostalo negde po strani od pažnje književne javnosti da tu sačeka trenutak velikog pročišćenja i preokreta vrednosti. Vojislav Despotov će u sopstvenoj smrti zasesti na tron autentičnog stvaralaštva; u isto vreme neke od zvezda prethodnih decenija se gase, što su same i zaslužile. Prožme me jeza saznanja kakav je životni posao kada pomislim da sam o Basari napisao onakvu hrpu tekstova, sve pod utiskom beketovskog nasleđa i škrgućući zubima što hoće (sada) da bude ambasador a neće (kao nekada) da umre za sopstvenu prozu, a da o Vojislavu Despotovu, zaglibljenom u hedonizam severne ravnice, iz najrazličitijih razloga ne postigoh da kažem barem toliko da on, posthumno mora da raste. I to ne među potresenim prijateljima, nego kada progovore zanemele nove generacije. U smrti ne samo da je Despotov ovekovečio svoj život već je pokazao koliko je život jedan ubistven, smrtonosan posao. Kao i svaki loš činovnik opstanka, Vojislav Despotov ostaje u budžaku (književne) istorije sve dok neke nove duše ne budu dorasle velikim zadacima, kao što je izbor sopstvenih pisaca; ne mogu se doveka šlepati na (mom) Kišu, ili saplitati na (mom) Goranu Petroviću, moraju pokazati da zaista imaju književni ukus na piscima o kojima još nije bilo dovoljno reči. Ne može im se sve reći, ni sve za njih uraditi, odavno je vreme za njihove poteze. Nije ovo Skerlićevo doba da čovek sve stigne da uradi, čak i da se zauvek obruka. Stvaralački kult Vojislava Despotova važan je zadatak, jer je upravo u smrti stečeno ono što je njegovom delu privremeno najviše nedostajalo: smrtna ozbiljnost i zaokruženost koja bi se nekada zvala celina. Čekam, dakle, postdiplomca doraslog tezi o književnom delu Vojislava Despotova.