Doggiestyle

Grad ispod njih svjetluca kao i svi gradovi svijeta kad ih noću gledaš s nekog brda. Magi sjedi u autu i plače. Žiga je vani, naslonio se na kesten i gleda voljeni grad. Mislio je ozbiljno s njom, imali su planove za budućnost, jebote. Sad više nemaju ništa. Otišla je za vikend kod svojih i vratila se kao daje druga osoba. »Šta se dogodilo, govori, znam da se nešto dogodilo?«, ponavljao je stalno. »Ništa, što bi se dogodilo, pusti me«, ponavljala je. Promijenio je taktiku. Dva dana je nije ništa pitao, ponašao se kao da je sve u najboljem redu iako je znao da nije. Žiga osjeti kad nešto nije u redu, ima detektor za te stvari, šesto čulo, i sedmo, i koje god hoćeš. Zato je i izveo taj manevar. Kao, sve je super, ništa nije bilo, idemo dalje. I onda ju je doveo ovamo, na njihovo staro mjesto. Tu su se prvi put ševili i gledali kako Zagreb ispod njih svjetluca kao daje Los Angeles, samo što je manji. Nakon par šamara slomila se i priznala sve. Drolja. Kao, derala je bura, ona u bedu, izašla je van i otišla u taj, neki birc i počela plakati. Kuiš ti drolju, jebote. Izađe van i plače u birtiji. Fala kurcu, priđe joj odmah tip, kao, zašto plačeš djevojko, ovo-ono. Ko vuk i Crvenkapica, jebo ti vuk sve živo, kužiš ti spiku. Pa kao, ono, nosim baki kolače. Mislim, ne nosi nikom ništa, al to je ta spika. Jel ima negdje na ovom svijetu neka pička da plače, a da se u blizini ne nađe barem jedan vuk da je utješi? Pa to je stara priča. Evo njega, tip je doktorirao na tješenju, cijeli život radi isto: ‘Šta, veza vam je u krizi, ne znate kako dalje?’ Naravno, nije se ni snašla, a već on mota džoint i prodaje joj priču. Tješi je, šta će čovjek, kao, nemoj tako, bla-bla i složi joj jezičinu. Pa i ja bi, jebem ti mater. »Samo smo se ljubili, ništa drugo, odmah sam se digla i otišla.« »Ljubili se samo?« »Da, ništa drugo, moraš mi vjerovati, Žiga. Znaš da volim samo tebe.« »Ljubili se, veliš?« »Pogriješila sam…« Žiga zna sve bajke, ne možeš njemu valjat priče. Ševili su se nadrealno, do zore, jebote. Ono, drmaj, jebo ti pas sve. »Jahao te ko kauboj konja, nemoj mene folirati.« »Nije, Žiga, tebe mi…« Pljas, šamarčina. Žiga je u principu protiv nasilja nad ženama, ali čekaj malo, buraz. Kao prvo šamar nije nikakvo nasilje, a kao drugo – što ćemo s nasiljem žena nad frajerima? Jel ima tu nekakav zakon možda, budimo realni. Sve ste radili, ono, pušenje, sisanje, lizanje, zguza, u letu, u trku…ševili ste se ko budale, znam ja te dalmoške spike. Obuko je Hajdukov dres i prašio te na pramcu brodice, nemoj meni pričati, prašio te ko Popaj Olivu, ono, megadroljo (…) ». Izborom od 31 priče koje čine ovu knjigu, Zoran Pilić predstavlja nam se kao jedan od najperspektivnijih autora suvremene hrvatske kratke priče. Stilski dotjeran te tematski raznolik, ovaj izbor je rezultat intenzivnog jednogodišnjeg rada na komponiranju svojevrsne ljudske komedije.