Hitlerovi dobrovoljni dželati

Daniel Jona Goldhagen je docent Upravnih i društvenih nauka na Harvardskom univerzitetu. Saradnik je Centra za evropske studije Minda de Gunzberg pri Harvardu. Njegova doktorska disertacija, koja je osnov ove knjige, dobila je 1994. godine nagradu Gabriel A. Almond koju Americko udruženje za političke nauke dodeljuje za najbolju disertaciju u oblasti uporedne politike. Prevashodni cilj ove knjige je da objasni zašto se dogodio holokaust, da objasni kako se mogao desiti. Uspeh tog poduhvata zavisi od niza pomoćnih zadataka, koji se sastoje u temeljnom promišljanju triju tema: počinilaca holokausta, nemačkog antisemitizma i prirode nemačkog društva u nacističkom razdoblju. Od triju tema koje iziskuju promišljanje glavnu predstavljaju počinioci holokausta. Malo je čitalaca ove knjige koji se nisu upitali šta je nagonilo počinioce holokausta da ubijaju. Malo je onih koji sebi nisu dali odgovor na to pitanje, odgovor koji obicne ne proistice neizostavno iz sustinskog znanja o pociniocima i njihovim delima, vec uglavnom iz pojedincevog shvatanja o ljudskoj prirodi i drustvenom zivotu. Verovatno da je malo onih koji se ne bi slozili sa misljenjem da pocinioce treba prouciti. Uprkos tome, pociniocima, najvaznijoj skupini medju ljudima koji su, pored samog nacistickog rukovodstva, bili odgovorni za pokolj evropskih Jevreja, do sada se posvecivalo malo uskladjene paznje u literaturi koja opisuje ta zbivanja i tezi da ih objasni. U obimnoj literaturi o holokastu, zacudo, ima malo toga o ljudima koji su bili njegovi izvrsioci. Malo se zna o tome ko su bili pocinioci, o pojedinostima njihovih postupaka, o okolnostima mnogih od njihovih dela, a kamoli o njihovim motivacijama. Nikada nije nacinjena valjana procena koliko je ljudi imalo udela u holokaustu, koliko je bilo pocinilaca. Jedva da su obradjivane izvesne ustanove za ubijanje i ljudi koji su u njima sluzili. Usled ove opste neobavestenosti obiluju svakovrsna pogresna shvatanja i mitovi o pociniocima. Ta pogresna shvatanja su, povrh toga, imala sire implikacije po nacin na koji su se shvatali i objasnjavali holokaust i Nemacka Moramo stoga preusmeriti paznju i umnu snagu, pretezno posvecivane drugim pitanjima, na pocinioce, naime, na zene i muskarce koji su svesno, na neki blizak nacin, uzeli ucesca u pokolju Jevreja. Moramo potanko istraziti njihova dela i objasniti postupke. Nije dovoljno da se ustanove za ubijanje razmatraju kolektivno ili pojedinacno kao interno jednostavna orudja volje nacistickog rukovodstva, kao dobro podmazane masine koje je rezim, kao pritiskom na prekidac, pustao u pogon kako bi izvrsavale njegove zapovesti, ma kakve one bile. Proucavanje muskaraca i zena koji su kolektivno unosili zivot u interne institucionalne oblike, koji su naseljavali ustanove za genocidno ubijanje mora se staviti u zizu naucnog bavljenja holokaustom i postati od sredisnjeg znacaja za istrazivanje genocida upravo onoliko koliko su ti ljudi bili od znacaja za njegovo izvrsenje. Ti ljudi su vecinom, i sto je najvaznije, bili Nemci. Mada su pripadnici drugih nacionalnih skupina pomagali Nemcima prilikom pokolja Jevreja, izvrsenje holokausta bilo je prvenstveno nemacki zadatak. Nenemci nisubili bitni za izvrsenje genocida niti su u njega unosili pokretacku snagu, inicijativu, koje su ga gurale dalje. Naravno, da Nemci nisu pronasli evropske (narocito istocnoevropske) pomagace, holokaust bi se odvijao donekle drugacije, a oni verovatno ne bi uspeli da pobiju tolike Jevreje. Ipak, bio je to prvestveno nemacki poduhvat; nemacke su bile odluke, planovi, organizaciona snalažljivost i večina izvršilaca. Razumevanje i objašnjenje zločina holokausta stoga traže objašnjenje nagona Nemaca da ubijaju Jevreje. Ovde su umesno u žiži nemački počinioci, jer ono što se može reči za Nemce nije moguće reči za bilo koji drugi narod niti za sve druge narode skupa – naime, da nije bilo Nemaca ne bi bilo ni holokausta.