Manijak i žena kentaur

„Napolju je u međuvremenu padao mrak, svetlost uličnih lampi prosipala se po ulici kao najfinija zlatna prašina, i trola stiže, trola dolete, trola kao čarobni tepih-usisivač usisa Manijaka i Cvećku. Napred ugledaše prazne sedalice, ona tri komada koja su preko puta vrata, i kao nekom čarolijom nađoše se sedeći na njima. Manijak ispruži i protegnu noge, bilo je mesta, a noge ko neke šine odoše u pizdu materinu daleko. Opa! Proradilo je, Manijak ukapira da je u crtanom filmu, ne, blaženo je razmišljao, ovo izgleda kao u lutkar-skom filmu, samo što su lutke žive i u prirodnoj veličini, veoma pojačanih karakternih osobina, groteska, brate, pomisli Manijak, kao u karikaturi, i poče da se cepa onim zaraz-nim smehom kosmičke bezbrižnosti. Cvećka, koja je samo čekala da Manijaku popuste kočnice, poče da se kikoće, onda su se cepali do bola u stomaku, kao da su se smehom rasipali na sve strane sveta, u sebi i oko sebe, ako tu uopšte ima neke razlike…“