O mestima tužnim i dubokoj noći

Kroz dra­ma­tič­no bol­ne i mu­dre di­ja­lo­ge ju­na­ki­nja, sle­pe sta­ri­ce Ma­ri­je i nje­ne mla­đe su­set­ke Ma­r­te (na­zva­ne po bi­blij­skim La­za­re­vim se­stra­ma), ko­je sta­nu­ju vra­ta do vra­ta u ku­ći bez bro­ja na kra­ju uli­ce bez ime­na, pro­vo­de­ći da­ne u iš­če­ki­va­nju svo­jih si­no­va Pe­tra i Pa­vla (ta­ko­đe alu­zi­ja na bi­blij­ske lič­no­sti) da se vra­te s ra­ti­šta, Ste­va­no­vić is­pi­su­je im­pre­siv­ne stra­ni­ce o več­nom čo­ve­ko­vom usu­du ne­po­što­va­nja i ne­pri­zna­va­nja za­ko­ni­to­sti sud­bi­ne, ne­sre­će i pat­nji, pred isti­nom o ne­mi­nov­no­sti ra­su­la, pro­pa­da­nja i ko­nač­nog gu­bit­ka ži­vo­ta u Glav­nom Gra­du, gde se za­vr­ša­va­ju sva pu­to­va­nja, sno­vi­đe­nja i stre­mlje­nja… U su­šti­ni, ovaj svet je za­o­ku­pljen tra­gič­nom mi­ste­ri­jom ži­vo­ta, jer pro­ta­go­nist­ki­nje ose­ća­ju da je ži­vot sam po se­bi ne­što ne­si­gur­no i u isto vre­me ne­u­kro­ti­vo i ne­u­hva­tlji­vo; one ne­pre­kid­no lu­ta­ju iz­me­đu ne­iz­ve­sno­sti, s na­dom da će jed­nom ipak do­ći do ono­ga što se na­zi­va ljud­skom sre­ćom. Me­đu­tim, sva­ki ži­vot­ni tre­nu­tak ih iz­ne­ve­ra­va, i one ose­ća­ju ka­ko, u stva­ri, u tra­ga­nju za sre­ćom ot­kri­va­ju svo­ju ne­sre­ću, ula­ze u taj­ne ljud­ske tra­gič­no­sti i uvek osta­ju iz­be­zu­mlje­ne pred nji­ho­vom ra­zor­nom sna­gom, osta­ju­ći uve­re­ne da ne mo­gu da pro­na­đu svoj ži­vot­ni smi­sao. Tu, u stva­ri, i po­či­nje i za­vr­ša­va dra­ma­ti­ka ovog iz­u­zet­no slo­je­vi­tog, mu­drog, go­r­kog, du­bo­kog i do akri­bij­skog je­zi­ka iz­bru­še­nog ro­ma­na.