Pojedinac i Univerzum

Središnje linije Sabatove misli izložene u esejima su raznorodne: vizija Univerzuma počev od traganja za sopstvenim Ja (Univerzum o kojem se ovde govori jeste moj privatni Univerzum pa, utoliko, nepotpun, protivrečan i usavršiv), krah zapadne civilizacije, kriza civilizacije zasnovane na razumu i mašini (autor se ovde vraća na renesansu kako bi objasnio krizu umetnosti i književnosti u savremenom svetu i pokazuje se kao veliki poznavalac istorije i kulture Zapada), ogledi o paklu i snovima, muškarcu i ženi, životu, čoveku, nauci, književnosti. Sabatovi eseji predstavljaju pokušaje da se u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo bavljenje i naukom, i književnošću, i slikarstvom, pa i filozofijom, primoravaju ga – i sam će u jednom eseju doći do sličnog zaključka – da se u svakoj od tih oblasti tek navlaš okuša, jer bi inače svaki produbljen, a uspešan pokušaj u svim tim pravcima bio osuđen na nemogućnost komunikacije. Sabatovi eseji su autorov pokušaj da dođe do saznanja o nekoj istini, a sasvim retko predstavljaju ogledanje u tekstu s namerom da pisac tu odrazi sopstveni lik: Lična iskustva, upravo zato što su lična, za mene imaju ogromnu, neizmernu važnost, ali za druge nemaju dokaznu vrednost, dok izvanredni događaji koji prevazilaze sasvim privatno iskustvo imaju veću moć ubeđivanja, pa čak i snagu dokaza. Kada je, naprotiv, roman u pitanju, Sabato smatra sasvim umesnim da govori i o ličnom iskustvu: Eseji se pišu glavom, pozivajući se samo na logičku misao; oni su izraz dnevnog života pisca. Romani se pišu pre svega zahvaljujući magijskoj misli, onoj koja vlada u najvećoj dubini nesvesnog, u onome što je Paskal zvao les raisons du coeur, razlozi srca.