Zid

Vidim bujanje bilja, zeleno, gusto i nemo. I čujem vetar i šumove u mrtvim gradovima, prozore koji se raspadaju na pločnicima pošto im je rđa izjela šarke, kapanje vode iz bušnih oluka i lupanje hiljada vrata na promaji. Ponekad, u olujnim noćima, poneka okamenjena stvar koja je nekad bila čovek preturi se sa stolica za pisaćim stolom pa tresne o parket. Neko vreme su morali izbijati ogromni požari. Ali to je sad već prošlost i biljke su požurile da pokriju naše ostatke. Kad pogledam tle s one strane zida, ne vidim ni mrava, ni bubu, ni najmanjeg insekta. Ali to neće dugo ostati tako. S vodom iz potoka ukapaće život, sićušan i jednostavan život i oživeće zemlju. To bi mi moglo biti sasvim svejedno, ali ispunjava me prijatnim zadovoljstvom.